Sa nama i uz nas!

Hemioterapija je sastavni deo lečenja onkoloških pacijenata.Ona se prima u Dnevnoj onkološkoj bolnici u Vranju, gde se maksimalno trude da svakom pacijentu olakšaju izuzetno stresan period.Posle obaveznog pregleda od strane doktora tim medicinskih sestara brine o obolelom.Medju njima je i Dragana Nešić, koja od 20 godina staža 13 radi na onkologiji.Prenosimo razgovor sa njom.

1.Šta je po Vama najbitnije u radu sa onkološkim pacijentima?

Onkološki pacijenti su specifična grupa pacijenata, koja zahteva poseban način zdravstvene nege. U radu sa ovim pacijentima treba mnogo uložiti sebe, biti profesionalan i odgovoran, pre svega.Postoji i druga strana, možda bitnija za njih, a to je izgradnja prijateljskog odnosa i sticanje njihovog poverenja.Ma koliko to bilo naporno i iscrpljujuće, jednostavno je to jedini način da bismo uspeli.

2.Ne postoji univerzalni recept, jer svaki pacijent je individua za sebe.Kako prići osobi oboleloj od karcinoma?

Onkološkom pacijentu je najbitniji prvi susret sa osobljem našeg odeljenja.Uvek se trudimo da imamo osmeh na licu, topao pogled i ohrabrujući razgovor.Moramo na najbolji mogući način da objasnimo pacijentu njegov tok lečenja, da sav taj proces hemioterapije nije nešto čega treba da se plaši i da doživljava stresno.

3. Činjenica je da ste dobro organizovani, i da ulažete maksimum. Šta je za Vas najveća nagrada?

Nagrada svakog medicinskog radnika je izlečenje pacijenata.Za mene je veliki uspeh kada posle izvesnog vremena sretnem pacijenta koji me prijateljski pozdravi, kaže da je dobro, da je sve u redu i da radi samo kontrolne analize.

4.Koji je za Vas najteži trenutak?

Svaki posao ima svoju težinu.Posao medicinske sestre je jako specifičan, s jedne strane je jako je lepo što pomažete ljudima, a s druge jako stresan.Lično najteže mi je kad na odeljenje dođu jako mladi ljudi i to sa lošom prognozom bolesti.

5.Da li uspevate da odvojite posao od privatnog života?

Trudim se koliko mogu, ali mislim jednostavno da to ne može u potpunosti. Posao je jako stresan i naporan, a mi nismo roboti koji možemo da sve to izbacimo i odemo kući mirne glave.Postoji nešto što stoji negde u ,,ćošku” i tera vas da razmišljate o tome i jednostavno stvori u vama neki nemir. A sa tim treba živeti!