Petar Jeknić o psihološkoj podršci

Rak je bolest o kojoj se mnogo govori i piše.Šta raditi kada se desi, kako se postaviti prema obolelom, kako sačuvati porodicu? O tome smo razgovarali sa Petrom Jeknićem, masterom psihologije i psihoterapeutom, čovekom koji ima bogato životno i radno iskustvo.Čovekom koji nepogrešivo zna kako pomoći oboleloj osobi.

1. Mnogi stručnjaci su mišljenja da je karcinom psihosomatska bolest. Da li se slažete sa njima?

Da, karcinom jeste psihosomatska bolest, zato što je čoovek biopsihosocijalno biće.Sva tri aspekta utiču na čoveka, pa samim tim i na ljudsku psihu. Ono što je nedvosmisleno jeste činjenica da kortizol hormon stresa koji je opasan u uslovima hroničnog stresa, obara broj osnovnih ćelija imunog sistema. Dakle, svakog dana u našem organizmu nastaju maligne ćelije, ali imune neutrališu potencijalnu opasnost. No, nekada se pod nekim okolnostima, a između ostalog i psihogenim, dogodi da neka od tih ćelija ostane neopažena, i tada govorimo o karcinomu.Jako je važno znati da kako se od karcinoma oboljeva, tako se iz njega izlazi, promenom u biopsihosocijalnoj sferi življenja.

2. Najteži trenutak za sve onkološke pacijente je saznanje da boluju od raka. Kako se suočiti sa dijagnozom?

Svaka takva promena, koja je po snazi tektonska, predstavlja veliki izazov.Generalno svaka promena zove se razvojna kriza, i u zdravstvenom smislu traje kraće, ukoliko stara uloga odnosno stari obrasci ponašanja u biopsihosocijalnom smislu prestaju da funkcionišu, a nastaju novi, prilagodjeni situaciji u kojoj smo.Dakle, što pre počnemo sa adekvatnim lečenjem i promenom odnosa prema sebi, to će pre nova uloga, uloga pacijenta početi da funkcioniše. Problem predstavlja naše odbijanje da se prilagodimo nepovoljnim uslovima i to nije karakteristika jedne ili dve osobe, to je karakteristika svih nas jer niko ne želi da se prilagodjava neprijatnostima, Ipak, pokazatelj zrelosti je adaptabilnost. Dakle, neophodno je da što pre prihvatimo novu ulogu, a to je uloga pacijenta, bez obzira koliko je ona neprijatna iz prostog razloga što ne možemo odbijati njeno postojanje.U suprotnom zdravstvena kriza se produžava i njen ishod je veoma negativan. Nigde nije opisano kako izgleda nova uloga i ona je prilagodjena svakoj osobi, tako da ne možemo dati recepturu za njen nastanak.Dovoljno je reći, da je to nova uloga u biološkom, psihološkom i socijalnom smislu.

3.Mnogi ljudi ne znaju kako da se postave prema oboleloj osobi.Postoji li prava mera?

Prava mera je indivudalna, a obolela osoba je osoba kojoj je svakako potrebna podrška.Samo podrška u uslovima bolesti pada kao kula od karata, i tada je potrebna sredinska, porodična podrška, koja neće bti zasnovana na sažaljenju, nego na onome što je pacijentu potrebno.To je briga i pažnja, podrška u fizičkom smislu, ali i podsticanje na promenu koja nije nimalo jednostavna.Dakle, prava mera se tiče primećivanja pacijenta kakav jeste, a ne kakav bi trebalo da bude, jer ako krenemo od te pozicije mi ga ne prihvatamo.Nema savetovanja jer obično je zasnovano na ličnim strahovima, već je potrebno sugerisanje da se prihvati nova uloga, da se informiše, da se izbegava samosažaljenje koje nema ničeg dobrog u sebi.Ukoliko uspemo da isečemo dotok one negativne energije koje podstiče lučenje kortizola onda smo našli pravu meru.

4.Karcinom je bolest cele porodice, koja postaje još snažnija ili se raspada. Ne postoji univerzalni recept, ali kako sačuvati zdravo tkivo?

Svaka teška situacija je izazov za pojedinca, pa tako i za osnovnu ćeliju društva, porodicu.Poenta je i da porodica ima novu ulogu, a članovi imaju zadatak da se prilagode, ne da odustanu od svog života, nego da vide šta je potrebno u novonastaloj situaciji. I to je jako važno znati! Postavlja se pitanje da li hoćeš da se prilagodiš? Ako nećeš, onda će ta porodica biti još dodatni teret za obolelog, a ako želiš onda je to ambijent u kome se timski, kolektivno srećemo sa izazovima. Naravno, tuga ima svoje mesto u ovom procesu jer se opraštamo od jedne uloge koja je postojala dugi niz godina i dolazimo sada u ulogu pacijenta koja nikome nije jednostavna.

5.Posle završenog lečenja mnogi se suočavaju sa anksioznošću. Kako se izboriti s tim?

Ovo je još jedna nova uloga, koja podrazumeva osmišljavanje svesnosti u sva četiri momenta: telesnom, psihološkom, socijalnom i duhovnom.Anksioznost je stanje u kojem čovek nije dobar sebi, a da bi bio dobar neophodno je napraviti promene u ova četiri segmenta. To nije jednostavan posao, neophodno je postepeno uvoditi novine koje su prilagodjene, vala osmisliti nove uloge, uloge zdrave osobe. Osobe koja živi novi život. Kada taj život bude opterećen strahovima tada pričamo o nedostatku kvaliteta žiota osobe koja je izlečena od karcinoma.Ovo je proces i on ima vremensko odredjenje, a poenta je u postupnom uvodjenju novina.

6.Čini se da ne postoji sistemski psihološki pristup podrške obolelom pacijentu.U velikim centrima možda da, ali u malim sredinama pacijenti su prepušteni sebi. Šta po Vama država treba da preduzme?

Država je dobro planirala i samo bi trebalo da obezbedi poštovanje Uredbe koju je sama donela 2009. godine o uvodjenju palijativnog zbrinjavanja.Nije dovljno da postoje jedinice za palijativnu negu, već da se formiraju timovi stručnjaka i članova porodice koji su predvijeni uredbom, kao i da nastavi sa realizacijom programa izgradnje palijativnog sistema u državi.