Zajedno za život

Jelena Stojković: Kad karcinom boli i kad nije u tvom telu!

Vest da je u Vranju ponovo pokrenuto Društvo onkoloških pacijenata, najpre mi je izmamilo osmeh na licu, jer poznajem ženu kojoj je jako stalo do te ideje i za koju znam da je prilično energije utrošila da ta zamisao ugleda „svetlost dana“.

Gledam fotografiju, ljudi okupljenih u udruženju i kreće, taj poznati grč koji traje već 12 godina i koji uvek, ali uvek izazove blagu mučninu i jaku glavobolju. Jer, ima nas koji se smešimo, a tuga nađe svoj put da manifestuje bol.

Pišem ovo danas, zbog dve meni mnogo drage pobednice iz ove priče Vesne i Mirjane.Pišem zbog dve osobe koje su bitku izgubile, moje najbolje drugarice i mog tate...Pišem jer hoću da svi vi koji ste pobedili, svi vi koji bijete bitku i svi vi koji ste se ikada suočili sa dijagnozom karcinoma, nikada ne zaboravite, da postoje neki vaši ljudi, koje karcinom boli, iako nije u njihovom telu.

Medicina napreduje, neke vrste karcinoma se leče poput hroničnih bolesti, ali ima i onih kojima dijagnoza nosi i nemilosrdni rok trajanja.Ono što doktori ne izgovaraju, ali se svede na to da je svaki dan premija.

E, sada kada gledate kako gubite ljude koje volite, kad oni znaju ili ne znaju šta ta bolest nosi, ne možete a da ne preživite njihovu bol.

Jedna od pobednica kada me je pozvala i rekla da ide za Beograd, i da će ponovo operisati karcinom, plakala sam danima, isplakala sebično svoju muku kroz njenu i neprestano razmišljala o njenoj deci, koliko god to sada nekima zvučalo sebično.

Dragi moji ljudi, udruženi u jednu malu ali bitnu zajednicu, setite se da bar jednu osobu iz vašeg okruženja boli vaš karcinom i zbog toga budite jaki, koliko god bilo teško.

Želim vam puno sreće u radu i da što pre prodju „prokletih“ pet godina, i da konačno, i medicinski budete izlečeni.


Galerija