Jelena Milošević Jovančev i Marija Đerić

Jelena Milošević Jovančev je prva osoba koja je organizovala akciju pre nekoliko godina za tek aktivirano Društvo onkoloških pacijenata u Vranju.Tada ni slutila nije da će bolest pokucati na vrata njene sestre Marije Djerić.Ovo je njihova zajednička ispovest koja svedoči o velikoj borbi ali i o bezuslovnoj ljubavi.

NAŠA PESMA

Ljubav između dve sestre nije samo u rečima i zagrljajima, ona se prepoznaje u tišini kad nije potrebno ništa reći, u pogledu koji kaže: „Tu sam!“, u držanju za ruku kad se sve ruši. To je ljubav koja nije uslovljena, koja ne slabi ni pred najtežim olujama.

Nas dve, dve rođene sestre, Marija i Jelena, odrasle smo oslonjene jedna na drugu, kao

grane istog stabla koje se uvek pružaju jedna prema drugoj. I ta ljubav, ta neraskidiva nit

sestrinstva, dobila je svoj najdublji smisao jednog septembarskog dana.

MARIJINA PRIČA:

U proleće 2024. nastavili smo započeti posao, renoviranje kuće. Tada nismo znali da nećemo uređivati samo zidove i prozore, već i sopstvenu snagu, gradeći unutrašnji

dom od ljubavi i podrške. Svakodnevica nam je ličila na rasparčanu slagalicu: ja sam sa

sinom, zbog radova u našoj kući, boravila kod mame, ćerka kod tetke Jelene, a suprug je

bio „leteći“, uvek između gradilišta, porodice i poslova. Dan za danom smenjivali su se

oblaci prašine, mešali se mirisi boje i gipsa, a umor smo gurali pod tepih. Jedino je

važno bilo da stignemo do kraja.

U jednoj kratkoj pauzi od radova u kući, odlučili smo da odemo na more. Mislili

smo da će nam to biti mirna luka. Ali more, iako plavo i toplo, u meni je razbudilo

nemir. Jedan osećaj, ni bolan, ni jasan, samo stran. Neka jeza je prostrujila mojim telom.

Suprug me je pogledao i odlučno rekao: .. Odmah po povratku ideš kod doktora!A ja kao

da sam molila:Hoću, ali neka prvo svi budemo pod jednim krovom. Samo to.“

Kada smo ispratili majstore, kada je školsko zvono najavilo novi početak, zakazala

sam pregled. Ultrazvuk je ćutao: Ništa sumnjivo, rekli su. Ali doktorki nešto nije

davalo mira. Poslala me je na dodatne analize. Pozvala sam supruga i sestru. Oboje su

bili tu brže nego što sam očekivala, pa nisam stigla da razmišljam o strahu. Tog 17.

septembra, u sumrak, uradila sam mamografiju, a zatim i biopsiju. Zidovi bolnice su

bili hladni, a pogledi među nama puni nedovršenih rečenica. Danima posle nisam

htela da razmišljam o tome. Kao da sam mogla odložiti stvarnost rečima „od ponedeljka“.

A onda, u petak, kada sam završila sa časovima u školi, stigao je njen poziv. ,,Čekam te ispred škole“, rekla je Jelena. Sišla sam. Videla sam je. Napravile smo par koraka kao obično, a onda je stalo sve. Zagrlila me tako jako, kao da hoće da me skloni od nečega.

Osetila sam njene suze: ,,Leli, šta je sad, zašto plačeš?“ Njene reči i sada odzvanjaju u

mojim ušima: ,,Seko, nije dobro, rezultati nisu dobri. Čeka nas Dejan!“ Svet je u tom

trenutku utihnuo. Ljudi, zgrade, ulice, sve je izgubilo zvuk. Čula sam samo te reči: ,,Nije

dobro!“

Moje misli su se već rasule. U meni su se rađale slike. Videla sam svoju decu, Lenu

u maturskoj haljini, jer čeka je mala matura, Pavla kako me vuče za ruku dok biramo ranac

za školu jer on je predškolac. Gospode, kako da im sve objasnim? Kakvi su dani preda

mnom, koliko će dugo trajati? Suprug me je odveo kući, a sestra je na sebe preuzela

obavezu oko zakazivanja pregleda, istraživala je, raspitivala se, sve samo da terapija

krene što pre. Svaka rečenica koju je izgovorila nosila je čvrstinu. Nisam morala ništa da znam, ona je znala sve i nije mi dala vremena za strah.

Brinula sam kako ćemo sve reći našoj mami. Kako kad je muči teret godina, narušeno zdravlje, a bile smo svesne da će efekat hemoterapija brzo biti vidljiv. Jelena je opet bila ta koja je pripremila teren, utišala bol pre nego što je stigao. A kad sam došla, kad me mama zagrlila, kao da sam pola tereta skinula sa sebe, kao da se strah srušio i pretvorio u ljubav. Plakale smo, grlile se, ćutale, ali već u tim suzama bilo je nešto snažno, obećanje da nema predaje. Nikada!

I tako... na red su došle i hemoterapije. Nakon svake odlazila sam kod mame da me

vidi, da je ubedim da sam dobro. Popodne bi dolazila Jelena i to uvek sa nekim poklonom, nečim malim, ali neizmerno velikim. Veličina njenih poklona bila je u poruci. Uvek mi je vraćala osmeh na lice, ali bilo je i suza i dugih čvrstih zagrljaja.

Nikada mi nije dozvolila da budem sama, ni na jednom snimanju, pregledu, analizi, kontroli. Ako nije mogla ući sa mnom u ordinaciju, čekala bi ispred. Ako nije mogla

biti ni tu, slala bi poruke. Tako sam znala da je uvek dovoljno blizu. Zajedno smo krenule

na radionice Društva onkoloških pacijenata i pridružile se krugu hrabrih žena čije

mi iskustvo znači mnogo. Njihove priče, osmesi, ljubav prema životu davali su mi

dodatnu snagu. U međuvremnu, dok su trajale terapije i pauze između njih, Jelena je

organizovala naše stalne odlaske u pozorište, na književne večeri, na sva ona mesta gde

se život slavi i kada boli. Smejale smo se, plakale, ali i ćutale. Nijedna nije dozvolila onoj drugoj da klone. Ona je bila moj zid na koji sam se naslanjala da predahnem. Svima je

postalo prirodno, gde vide jednu sestru, znaju da je druga tu, korak iza.

Na konzilijum nakon operacije nije mogla sa mnom. Njeni maturanti u školi su je

čekali. Niko drugi nije mogao da obavi važne školske obaveze, ali zato je sa Gocom

organizovala da Stefan i Dušan budu moje senke, moji anđeli. Zajedno su sa mnom i mojim suprugom Dejanom sačekali rezultate. A kad smo čuli reči lekara hodnikom se orio smeh.

Suza od radost bilo je u Beogradu, u Vranju, u svim gradovima gde su naši, oni koji me

vole. Taj dan za sve nas bio je još emotivniji, ohrabrujuće reči lekara čula sam na svoj

rođendan.

Tog 27. maja 2025. drugi put sam se rodila. Prvi put, 1976. godine u rukama naših

roditelja. Drugi put u rukama supruga, dece, mame, sestre, njene porodice, moje Goce,

Gorana, Stefana, Dušana, mojih ljudi koji me nisu pustili da potonem. I idemo dalje!

Idemo dalje sa našim ritualima: kafama, šetnjama, zagrljajima, sećanjima. Stvaramo

nove uspomene. Neki trenuci već nose naziv: Italija jer obećale smo jedna drugoj. Ići

ćemo u Italiju, gledatu u sunce. Živeću! Živećemo!

Ispred svega ipak stoji ono što nikako nećemo zaboraviti, moje kontrole, ali i njene preventivne preglede. Ja ću pratiti nju. Ona će čuvati mene.

Dve sestre, Marija i Jelena pred maminim brižnim pogledom i u prisustvu svojih

prodica obećale su jedna drugoj:Nema odustajanja! Nikada!

JELENINA PRIČA:

Leto se tiho povlačilo, dani su postajali kraći, a deca su se, ali i mi, pošto obe radimo u školi, vraćale školskim obavezama. Sve je izgledalo kao običan početak jeseni dok nije dašao dan koji je u svima nama probudio nemir, koji je u naša srca doneo tugu, strah i neizvesnost. Rečenica koja mi se urezala u dušu: „Rezultati nisu dobri. Radi se o karcinomu dojke.“ Bila sam prva kojoj je javljeno. Svet je u tom trenutku zastao. Sve slike sa letovanja koje je prošlo su odjednom izbrisane iz moje glave. Kao da sam čula hiljade staklića kako se lome u meni. Znala sam šta je čeka. A još više - znala sam da moram biti jaka i uz nju.

Nisam mogla da joj javim telefonom. Srce mi nije dalo. Otišla sam da je sačekam ispred škole. Pogledom sam bila prikovana za vrata kroz koja je svakog dana izlazila.Ali tog dana, svaki minut bio je kao sat. Telo mi je bilo mirno, a iznutra sam gorela.

Svaki korak koji sam čula bio je nada i strah. I onda sam videla njen lik i taj hod koji

sam znala u dušu. Nasmešena, umorna od dana, ali moja krenula je ka meni. Mahnula. Ja

sam već tonula. Prišla sam joj, zagrlila je čvrsto. Zaustavljeno vreme. Suza mi se

skotrljala niz obraz. Izgovorila sam: „Seko, nije dobro.“ Ćutala je. Gledala me kao da ne

veruje. I onda tiho, skoro kao dete izgovorila: „Kako? Kako nije dobro? Pa kako tako

brzo?“ Bolela me je ta njena nada. Znala sam da je očekivala drugačiju vest, možda je

duboko u sebi verovala u najbolje. A sada sam joj ja rušila svet.

Bilo je mnogo teških trenutaka tih prvih dana od saznanja. Najteži momenti u mom

životu bili su i suze njenog supruga, briga o tome kako će njena deca sve prihvatiti,

pogled moje zbunjene, uplašene dece koja svoju tetku obožavaju, ali i trenutak kada sam

morala da kažem našoj mami. Mami koja je već nosila svoju bol, a sada na sve to mora da

pridoda i bol svog deteta. Njene reči nikad neću zaboraviti: „Neću da pijem svoje

lekove, a da se moje dete bori za život?“ Sve u meni se slomilo.

Ali onda u tom rušenju, počele smo da gradimo, ona, mama, ja. Postale smo tri stuba

jedna drugoj. Njena borba postala je moja misija. Nijedan hemoterapijski dan nije prošao

bez mene. Snimanja, čekaonice, pogled lekara i onaj pokret na njeogvom licu koji može

dati nadu, saveti, gubitak kose, odabir perike, marame, problemi sa kožom, mučnine,

operacija, oporavak... Sve, baš sve smo prolazile zajedno.

I nismo dozvolile da bol pojede sve lepo. Pravile smo naše male oaze, zajedničke

kafe, mirne šetnje, pozorišta, vreme sa decom, sa našim porodicama, sa mamom, smeh

između dve terapije, pričale o budućnosti. Poklanjala sam joj mala iznenađenja, sitnice

koje su govorile: „Ti si više od bolesti“. Posebnu snagu i mir pronašle smo kada smo

se pridružile Društvu onkoloških pacijenata. Tamo smo upoznale žene kakve svet retko

vidi: hrabre, nežne, borbene. Za mene je to druženje bilo kao novo srce. Snaga da budem

još bolja sestra, još prisutnija, još odlučnija. Njihove aktivnosti i psihološke

radionice bile su za mene kao lek, bio je to prostor u kome se rane nisu krile, već polako

zatvarale, uz razumevanje i toplinu koja se ne uči nego oseća.

Trudila sam se da budem nenametljiva, da je ne povredim, da joj u svakom trenutku

olakšam iako sam znala da ono što je najteže ona mora da izdrži sama. I zato se njenoj

hrabrosti divim! Često sam u njenim očima videla tugu, strah koji nije znala uvek dasakrije, ali još češće sam u njoj videla odlučnost. Pogled koji mi je govorio: „Ja ostajem.

Zbog njih. Zbog sebe. Zbog tebe. Zbog nas“

I izdržala je.

A onda, došao je taj dan, 27. maj. Njen rođendan. Dan kada me je iz Beograda pozvala i kada sam ponovo čula njen zvonki glas, glas u kome se čula sreća: Sve je dobro, potpuni

odogovor na terapiju, nema više novih terapija, samo kontrole! Ne znam da li je ikada

vazduh bio lakši, sunce svetlije, život puniji. Udahnula sam punim plućima, prvi put

posle mnogo meseci i odmah krenula da organizujem iznenađenje za njen dolazak.

Sada, pred njom su dani kontrola, brige o sebi, ali i dani ispunjeni malim radostima. I svaki od tih dana je dar. I dalje ćemo piti kafu, ići na predstave, smejati se sa decom. Uživaćemo u onome što zaista vredi. A i Italija nas čeka.

A ja ću, kao i uvek, biti tu. Sestra u borbi, sestra u nadi, sestra u ljubavi.

Od prvog dana, od saznanja, slike i reči sam pretvarala u uspomene. Svaku emociju sam

spuštala u pesmu, u fotografiju, u objavu na Instagramu i Fejsbuku. Stvarala sam album

pod imenom:,,Naša pesma“, ne sluteći da će on to zaista postati. Ali jedno sam znala, od

prve napisane reči do poslednje objavljene slike - kraj će biti srećan