Ivana Ćirić

Ivana Ćirić Zlatanov svakodnevno bije dve bitke.Prvu za njenu ćerku Sofiju, i drugu za sebe.Dubok naklon i veliki zagrljaj za ovu divnu i hrabru mladu ženu.

,,Verovatno nisam jedina koja je nakon otkrivanja zrna pasulja na svom telu rekla na glas - pa, zar sad i ovo?! Imam predivnu ćerku, Sofiju, koja je rođena sa SMA. Sad se često čuje o ovoj dijagnozi, deca koja ne hodaju, dišu uz pomoć aparata, hrane se preko cevčice u stomaku jer hranu ne mogu da žvaću i ne mogu ni da se počešaju zbog slabosti mišića. Svakodnevna borba protiv vremena. I onda mi jednog dana pada mrvica hleba na grudi, šakom je sklonim, ali pri tom osetim to prokleto pasuljče. I koliko god nam bio drag život, prvo pomislimo na decu. Kako će Sofija bez mene? Udarim ja u plač danima, onako krišom od svih. Ali se setim trenutka, kada sam saznavši njenu dijagnozu, rešila da mi neće biti važno koliko, već kako.Od dugokose žene postadoh ćelavi vojnik. Obrijah glavu i reših da ne nosim periku. Prvo da spasim glavu na ramenima a ono što je na njoj nisam htela da krijem. Hemioterapija, šta da vam kažem, primaš i ideš dalje. Ali podrška moje porodice, kume, pravih prijatelja su mi i tad, i danas, u svakom trenutku bili vetar u leđa. Možete promeniti ishranu, naći ili produbiti veru, ali zagrljaji su mi bili najvažniji. Sada je treća godina od operacije, još uvek na terapiji, još uvek po bolnicama sa Sofijom ali ja osmeh ne skidam sa lica. Zahvalna Bogu na još jednom danu, bližnjima i prijateljima na ljubavi, dr Kosti i najsestricama sa odeljenja, svima na bilo kakvoj podršci. Ne trošite vreme na ljutnju i razočaranje. Idemo dalje."