Dr Vuletu u čast

Sutra će biti organizovan skup posvećen dr Vukašinu Antiću, čuvenom vranjskom hirurgu, koji je svoj život posvetio borbi protiv raka.Početak je u 17 i 30, u Galeriji Narodnog muzeja u Vranju.

Zoran Djordjević Foks posvetio je ovaj tekst svom velikom prijatelju dr Vuletu.

..Poznajem ga celog života, od najranijeg detinjstva, kada smo se kao generacijski drugovi igrali u naselju Češalj u Vranju. Od samog začetka bio je jedinstven, poticao je iz stare vranjske porodice, od oca Mileta akademskog slikara, profesora na Učiteljskom fakultetu i majke, Nađe, profesorke francuskog jezika, inače poreklom iz Francuske. Sa takvim ,,pedigreom“ nije mogao biti običan, oduvek je bio poseban, jedinstven i specifičan. U početku je živeo u naselju Češalj, a potom se preselio u ulicu koja nosi identično ime i prezime, a posvećena je njegovom stricu, narodnom heroju i velikom borcu za oslobođenje Vranje. Naše detinjstvo i dečaštvo bilo je nezaboravno, nikoga nije izdvajao, voleo je sve ljude svim srcem. Naučio je i mene da u život prihvatam ljude otvorenog srca. Naša nesebična dečačka ljubav je prerasla u doživotnu, jer smo se posle osnovne škole, družili i u Gimnaziji, a kasnije dok smo studirali u različitim gradovima, naše prijateljstvo nije jenjavalo, već je postalo samo čvršće. I posle tih mladalačkih godina, ostali smo nerazdvojni, živeli smo, radili i stalno se družili. Svaki njegov uspeh smo proslavljali francuskim vinom i đakonijama koje je spremao, jer je bio između ostalog i vrhunski kuvar, talenat verovatno nasleđen iz francuskih korena. Počevši od dečijih igara preko zajedničkih interesovanja – sakupljanja i selektovanja starih novčića i drugih starina, do zajedničkih putovanja, izlazaka i druženja, naše vreme je uvek bilo ispunjeno smehom, životnom radošću i bezbrižnošću. Vrlo rado se sećam provedenih trenutaka u njegovom društvu, kada smo osim njegovih dostignuća i upeha u medicini, pričali o francuskoj istoriji, umetnosti i kulturi. Bio je svestran. Za njega mogu da kažem da je bio izuzetan, human i uvek dobronameran. I u najgorim trenucima, kada mi je supruga obolela od raka dojke, bio je jedina uteha, kamen temeljac i sigurnost da će sve biti u redu. I bilo je, samo zahvaljujući njegovoj stručnosti, spretnosti i brizi za tuđi život. Njegova smrt me je zatekla. Niko se nije nadao da će takav čovek, tako rano otići. I danas ne verujem da ga nema. Još uvek u mojoj glavi odzvanja njegov grohotni smeh, njegov govor, sećanja na njegov način života i humanost, koju je nesebično delio svakom u bilo kom trenutku. Ostavio je veliki trag na sve svoje prijatelje, pacijente, pa i poznanike. Bio je izuzetan, dostojanstven i uvek smiren. Verovatno je tako i prihvatio svoju smrt. Mi NISMO! Uvek ćemo ga nositi u srcu!